TA NEZGODNA ZAVIST!
Postoje ljudi do čijeg nam je mišljenja veoma stalo, a starija braća teže da spadaju u ovu kategoriju.
I zato tih dana sa velikim nestrpljenjem očekivah sud jednog takvog primerka o ideji za svoj privatni projekat. Pozitivno je ocenio moje prve tekstove. Kaže: “ Nije mlaćenje prazne slame…Ima duhovitih elemenata. Vidi se da ih je pisala obrazovana osoba.” Ne zna kolika je zainteresovanost na tržistu za te teme, ali njemu su držali pažnju. Kaže: “Ispravi slovne greške, takve stvari mi baš zasmetaju..”Razumem predobro, jer smetaju i meni. Čudno, nekad sam mislila da smo toliko različiti
Ja sam strepela da ću dobiti ko zna kakvu zamerku. Kad ono, strepnje se izjaloviše. Srce mi peva. Ako sam dobila prolaznu ocenu svog Starijeg Brata, pripadnika “kaste japija”, moja ciljna grupa može biti i mnogo šira, od prvobitno zamišljene…Ako sam dobila prolaznu ocenu svog starijeg brata, možda mogu da dotaknem srca ljudi koja se ne daju tako lako dotaknuti. Kaže: „Samo napred sa realizacijom projekta. Podržavam te skroz“, i kroz šalu, dodaje: „I mrzeću te ako uspeš naravno.”
Prezadovoljna sam! Šta bi čovek više mogao da poželi od člana najuže porodice?! To mi je signal da sam na pravom putu.
Bez ikakve šale, zaista sam se osećala prezadovoljno. A istu na stranu, ako hoćemo malo da produbimo temu, kako mi to što bi Stariji Brat mogao da me mrzi govori da sam na pravom putu?
Vreme je da se malo vratimo u prošlost i evociramo neka sećanja:
Ruku na srce, nisam nikad priželjkivala njegove pegice, ali njegovu duhovitost, dar za rešavanje matematičkih problema, opštu informisanost o najrazličitijim temama, njegove kul drugove, majice sa logom heavy metal bendova.. mogla bih da se prisetim kako sam sve to priželjkivala..
Mogu da se setim i lutke svoje drugarice iz vrtića, koja je budući u našoj tadašnjoj veličini zaista mogla dobro da posluži u igri, i blistavog tena drugarice iz osnovne škole u jeku puberteta, kao i optimizma i prodornosti drugarice iz gimnazije….
Da li to možda može biti zavist?
I zašto imam toliku nelagodu od samog imenovanja te emocije?
Definicije otprilike kažu da je zavist neprijatno osećanje koje se pojavljuje kod “nekih ljudi” kada prepoznaju da drugi poseduju nešto što oni jako žele, što im je nedostupno i na šta, po njihovom ubeđenju, oni sami imaju isto ili veće pravo.
I zato je logično, što se ovo neprijatno osećanje najčešće javlja u odnosima sa bliskim ljudima, sa kojima mislimo da bi trebalo da budemo egal, sa članovima porodice, prijateljima, pripadnicima iste generacije, profesije.
To što Ilon Mask umnožava svoje milijarde kao što vi umnožavate hrpe veša za peglanje ili prljave sudove posle nedeljnog ručka, vas verovatno neće potresti, svrstaćete tu informaciju u rubriku “zanimljivosti” ili “kurioziteti”. Međutim, ako neko veoma sličan vama, ostvari nešto što vi priželjkujete, to već ume da zapeče.
Jer, ako su vam isto tekli školski dani i ako ste vođeni na iste svečanosti, kako je moguće da su oni, a ne vi, uspeli u nečemu za čim vi čeznete? Zaključak do koga dolazite je da je taj srećnik, zbog postignutog, bolji od vas, odnosno, da ste za meru tog postignuća, vi manje vredni od njega.
Definicije zavisti dalje navode da zavist uključuje i potrebu da se onome kome zavidimo oduzme “predmet” zavisti, šta god to bilo, kao i potrebu da se ta osoba nekako obezvredi, kako bi se smanjila razlika u našim vrednostima, kako bismo se izjednačili, po cenu toga da se izjednačimo u nemanju. Želimo da tu osobu nekako ponizimo, kako bismo joj vratili milo za drago, jer smo se mi, upravo tako osećali.
Stani, stani, čekaj malo! Jesam priznala da sam priželjkivala talenat za matematiku, lutku, lepši ten ili da bi mi više prodornosti dobro došlo, ali baš da sam želela to da oduzmem drugima? Da nije to malo previše? Baš ispadam “zlikovac” u ovoj priči.
Pa dobro, hajde da probamo da testiramo tu tvrdnju.
- Da li bi se osećala manje loše u gimnazijskim danima da je tvoja drugarica isijavala manje optimizma i imala skromnije samopouzdanje?
- Zašto ne bismo obe imale optimističan pristup životu i dobro samopouzdanje?
- Ok. Zašto ne bismo?
- Pa ne znam. Ona ga je tada jednostavno imala, a ja ne.
- I kako si se osećala zbog toga?
- Neugodno. Kao da mi nešto fali. Kad bi ona bila manje prodorna, možda bi se manje videlo koliko ja nisam. Kad ona ne bi bila toliko optimistična možda bi se manje video moj pesimizam.
- Ok. Znači možeš da prepoznaš da si se zbog nečega što je ona posedovala, a ti ne, a želela si, osećala neprijatno?
- Mogu.
- Izgleda da ima nečeg i u tim definicijama?
- Izgleda.
Ali definicija ne kaže da sam baš najviše volela da se igram sa tom devojčicom i pre nego što je dobila lutku i koliko sam bila tužna kada se odselila i koliko je igara tada prestalo da bude zanimljivo, bez njenog društva.
Ako se setimo toga da se ovo neprijatno osećanje najčešće javlja u odnosima sa bliskim ljudima, onda iz toga proizilazi da ono koegzistira sa mnogim drugim emocijama u tom odnosu, od kojih su mnoge pozitivne, kao što su radost, ljubav, privrženost, divljenje…Različiti miksovi i srazmere sastojaka se krčkaju u tim “bosanskim loncima”. I što je veći udeo pozitivnih emocija, teže je osećati zavist, a bogami je teže i biti toga svestan.
Definicije eksplicitno ne kažu ništa o tome. Možda je previše to očekivati od njih.
Dakle, ako smo se odvažili da imenujemo ovo neprijatno osećanje, možemo da nastavimo sa pitanjima i probamo da zavist ščepamo za rogove, pogledamo u oči i stvarno razumemo.
Zašto je tako nezgodno priznati zavist?
Počnimo od toga da postoji vrlo jak, društveni tabu priznavanja ove emocije. U hrišćanskom učenju, na primer, zavist je okarakterisana kao jedan od sedam smrtnih grehova. Bili vi ili porodica u kojoj ste odrasli, religiozni ili ne, teško da ste mogli ostati imuni na višekovni tabu.
Dalje, na individualnom nivou, priznavanjem postojanja zavisti prema nekome, priznajete i da neko ima nešto što vi želite, odnosno priznajete neku vrstu inferiornosti. A to nikome nije prijatno.
I ako se prisetimo da najčešće zavidimo ljudima koje na neki način osećamo bliskima, stvarno jeste nezgodno.
- Uff! Baš ti hvala! Zar svrha ovakvih tekstova nije da se osećamo bolje, nakon čitanja?! Sad ispadoh i grešnik, i to kakav!
- Još malo stpljenja.
Nakon pobrojanih nekoliko argumenta, jasno je zašto je tako teško priznati zavist i zašto je prati stid.
Ko bi još izabrao da bude grešnik „per excellance“ ili inferioran? Evo, ja se već pomalo kajem zbog otvaranja ove Pandorine kutije.
Kada lepo, umesto toga, naša podsvest može da stupi na scenu i koristeći različite mehanizme drži ovu emociju dalje od naše svesti. I uglavnom joj to polazi za rukom. Problem je samo što emocija samim tim nije prestala da postoji u nama i što njene visoke koncentracije tokom dužeg vremenskog perioda mogu izazvati „intoksikaciju“. Kao i to što podsvest „troši“ rezervoare energije da bi obavljala taj posao, energije koja bi mogla biti upotrebljena za druge ciljeve.
Kako držimo zavist dalje od svesti?
Najpopularniji načini su da obezvredimo tuđi uspeh tako što ćemo kao lisica iz basne groždje proglasiti kiselim ili tako što ćemo preuveličavati neki sopstveni uspeh, koji i sami ne vrednujemo visoko, glumeći da nam je baš sladak taj „limun“.
Na čemu zavidimo drugima?
Ljudi zavide drugima na nečemu što za njih predstavlja vrednost. Dakle to što nisam priželjkivala pegice svog Starijeg Brata ne govori ništa o pegicama samim po sebi, osim da se meni lično u detinjstvu nisu sviđale. Od lutke do lokomotive, kada su materijalna bogastva u pitanju, karakteristike fizičkog izgleda, osobine, veštine, kvantitet ili kvalitet odnosa sa drugim ljudima, sve može biti predmet zavisti koji određuju želje i vrednosni sistem onoga koji zavidi.
I šta sad da radimo sa tim informacijama? Kad ide deo kad ćemo se osećati bolje?
Biti ljudsko biće podrazumeva i to da doživljamo spektar negativnih emocija, sviđalo nam se to ili ne. Ali, biti ljudsko biće podrazumeva i izbor između njihovog nepriznavanja i ignorisanja ili razmišljanja i bavljenja njima.
Znači, ako ste nekada osećali zavist, to bi za početak značilo samo to da ste ljudsko biće. Ni manje, ni više od toga.
Žao mi je ako ste do sada verovali da ste vanzemaljac.
Ako odlučite da priznate zavist, to vam može pružiti informaciju o tome šta je predmet vaših želja, jer se neretko dešava, da usled potiskivanja negativnih emocija koje je prate, od pažnje naše svesti, udaljimo i samu želju. I to je već opipljiva korist od izbora da se bavite ovim pitanjem.
E tada već možemo da ispitamo da li je želja izvorno naša ili smo je samo prigrlili usled popularnosti (na primer da naša usta ili obrve treba da izgledaju na tačno određen način).
Ako ustanovimo da želja jeste autentično naša, možemo da vidimo da li je ostvariva i ako jeste šta možemo da uradimo da je ostvarimo? Ili da prihvatimo da nije ostvariva. Na primer, ako imate braon oči, a želite plave, prihvatite da tu želju nećete ostvariti bez nošenja sočiva.
A to su već neke mogućnosti izbora i mogućnosti za konstruktivno delovanje.
Kako zavist ukrotiti, tj. učiniti da se javlja na nivou sporadične senke, a ne preovlađujuće boje vašeg emotivnog platna?
Tako što smo najpre istinski zahvalni za ono što imamo.
Tako što ne podrazumevamo dobre karte koje su nam podeljene.
Tako što razvijamo i ostvarujemo svoje potencijale i osećamo da sebi vredimo. A ako sebi vredimo, nije tako strašno prihvatiti ni da imamo neka ograničenja i da će neko u matematici uvek biti bolji od nas.
Tada možemo i da učimo od onih koji imaju nešto što mi nemamo, jer dok zavidimo ta mogućnost je isključena.
Humor takođe pomaže. Za mene je šokantno saznanje bilo da ista drugarica kojoj sam ja zavidela, meni zavidi na fizičkoj karakteristici, koja je mene dovodila u očajanje tokom adolescencije. Toliko apsurdno da je smešno. Toliko apsurdno da sam prestala da joj zavidim.
Da, nije lako biti ljudsko biće….
Postoje još mnogi aspekti ove teme. Možda se njima pozabavimo nekog sledećeg puta. A sada da se vratimo na ono od čega smo počeli.
Dakle, kako mi šala Starijeg Brata da će me “mrzeti” ako moj projekat uspe govori da sam na pravom putu i zašto se dobro osećam zbog toga?
Verovatno zato što mi se učinilo da bi ta reakcija izostala, da mu se moja ideja čini bezveznom ili bezvrednom.
A drugi razlog je, što je, našalivši se na sopstveni račun i načinivši izbor da prizna ljudsku slabost, koja uopšte nije laka za priznavanje, izabrao da bude iskren i time podelio nešto vredno. Kada ste u poziciji osobe do čijeg je mišljenja nekom stalo, priznanje svoje nesavršenosti vas stavlja u nezgodan položaj i izlaže riziku da izgubite taj status. Ima li boljeg testa za ukazivanje poverenja?!
I zato šta čovek više da poželi od člana najuže porodice?
- Ok. Sad je već bolje. Odoh da još nekom bliskom priznam na čemu sam mu zavidela.