Preživeti gubitak – tekst objavljen u časopisu Sensa

„Žao mi je zbog tvog gubitka.“ Koliko puta sam i sama izgovorila ove reči. Ne bih rekla da ih nisam razumela, da nije bilo empatije u njima, jer svako ljudsko biće je neminovno suočeno sa mnogim gubicima (gubitak nekog odnosa, ideala, slike o sebi).  Međutim od marta 2021. godine ove reči će za mene zauvek  imati  drugačije značenje, jer sam tada doživela najznačajniji gubitak do sada. Osećam ih kao rupu u stomaku.

Februara 2021. godine i mama i tata su se razboleli od korone. Najpre ona, a posle sedam dana i on. Najpre je mama završila u jednoj bolnici, a destak dana kasnije i tata u drugoj bolnici. Život se sveo na iščekivanje vesti, telefonske pozive bolnicama, jer su ubrzo oboje bili na intenzivnoj nezi i izgubili smo direktni kontakt.

Stvari nisu stajale dobro, to nam je bilo jasno. Iščekivanje je tako teško, tanji živce i iscrpljuje telo. Međutim, iščekivanje pruža nadu. I nada se nije predavala, iako su poruke lekara bile sve jasnije i razum govorio da se treba pripremiti, kako se u našem narodu kaže, za najgore.

I onda, jednog dana, u prepodnevnim časovima radila sam od kuće i bila na online sastanku sa kolegom, kada je  usledio telefonski poziv mog brata. Rekao je da vesti nisu dobre, da ga je upravo pozvao komšija naših roditelja, jer je stigao telegram iz bolnice na njihovu kućnu adresu. Tata je preminuo u toku noći.

Prvih par sekundi – neverica. Ja odbijam da poverujem da je to istina, iako u isto vreme znam da jeste. Mora da je neka suluda greška.

Bol se širi mojim bićem. Suze potpuno nekontrolisano naviru. Razmenjujem još nekoliko reči sa bratom. Ne sećam se da li se tada dogovaramo ko će javiti mami koja je još uvek u bolnici ili se to desilo kasnije. Završavam razgovor sa bratom. Gušim se u suzama i uspevam kolegi koji je sve vreme na vezi da kažem samo ne mogu sada da pričam. Kako opisati tu emociju i njen intezitet? Jednostavno kao opipljivu bol koja razdire, mnogo jače od bilo koje fizičke boli koju sam osetila.

Jecam, odlazim do kuhinje. Muž me grli. Jecam, tresem se. I tako satima.

Nije zaslužio da tako ode!  Čovek koji je celog života bio posvećen pomaganju drugima, nije trebalo da bude sam u tom času. Osećaj je da mu nije još bilo vreme, da život nije fer! Da, bio je čovek u godinama, ali imao je još toliko planova i želje za životom.

Nema više iščekivanja, ni samilosti nade. Smrt je tako konačna.

Bio je moj super heroj.  Bio je najznačajnija formativna figura u mom životu. A super heroji su besmrtni.

Ubrzo su počeli brojni telefonski pozivi rođaka i prijatelja. Iako ja uglavnom ne uspevam da izgovorim bilo šta što bi se moglo razaznati, komunikacija se ipak ostvaruje. Svaki put kada primim poziv nekog bliskog, kazaljka na termometru bola skoči na maksimum, međutim ja osećam njihovo učestvovanje u  toj muci i to mi znači.

Popodne se moja ćerka vraća iz škole. Otvara vrata i istog momenta me pita šta se desilo.

Jer ja ne izgledam isto kao jutros kada sam je ispratila. Niti sam ista osoba. Natopljena sam tugom.

I ona me grli. I to mi prija. Žao joj je njenog đede. Otplakala je, zbog svog đede, verovatno malo i zbog mene. Umirila se. Nastavila da se igra u svojoj sobi.

Posle nekoliko sati neprekidnog plakanja, meni dolaze prvi „suvi“ intervali, koji isprva traju po desetak minuta.

Dajem ćerki užinu, pratim je na trening.

Telefonski pozivi se nastavljaju, jer u jeku korone, nismo pravili okupljanje kući. I svaki put bol razdire.

Različiti ljudi imaju različite stilove pružanja utehe.

Neki plaču zajedno sa mnom, neki ćute, neki su u stanju da pričaju samo o praktičnim stvarima koje bi trebalo uraditi.

Hvala im svima. Znam da rade najbolje što umeju i da na isti način sigurno teše i same sebe kada su oni u kriznim situacijama. Meni su najviše prijali oni koji nisu pokušavali da mi daju savet, da me „poprave“ po svaku cenu u tom trenutku, oni koji su samo bili tu za mene.

Dosta njih mi daje poruku: „Nemoj toliko da plačeš pred detetom. Ne pokazuj toliko intenzivne emocije pred njom. Smiri se, moraš biti jaka. Saberi se.“

Šta znači biti jaka?

Razmišljam o tome šta najčešće podrazumevamo pod biti jak.

Prestanak plača je pod broj jedan. Suze odraslih su nekako skoro pa nepristojne, uznemiravaju nas. Samo ti prestani da plačeš, stavi masku, pa makar i lažnu. Saberi se, čvrsto preuzmi uzde u vladanju sobom, preusmeri fokus na bavljenje operativnim stvarima. Budi čovek od čelika.

Zašto je mnogima od nas ovo prirodna reakcija?

Zato što su u sličnim situacijama nama govorili isto. Zato što ne znamo šta bismo drugo rekli. Zato što nije prijatno gledati kako se neko lomi, a osećati se bespomoćno da nešto promenite, da pomognete. Zato što se plašimo da bi tuđe suze mogle da otope neke naše brane koje godinama zidamo, a ko zna šta bi onda bujica sve mogla da odnese.

Ako samo malo razmislimo, videćemo da nije ni logično da ovo znači biti jak u ovoj situaciji. Zar nije mnogo neprirodnije da nemam intenzivne emocije u ovoj situaciji ili da ih imam, a da mi fokus bude na tome da ih moram sakriti, najpre od sebe, pa i od drugih?

Tuga je bol zbog gubitka. Tuga nas menja.

Opirati joj se u tom trenutku bi bilo kao da pokušavam da raširim kišobran isped nadolazećeg cunamija. Ne radim to ovog puta. Puštam da me talasi potope, puštam se da budem uvučena u vrtlog, iako za sada ne znam da li ću se udaviti, ni kako se tačno odatle isplivava. Imam samo veru da je sada prirodno vreme za tugovanje i da bi zamajavanje sebe drugim „važnim“ poslovima, bilo bežanje, koje bi naposletku imalo veću cenu.

Ja se nadam da sam svojoj ćerki poslala poruku: Mama je tužna i zato plače. Mama je tužna, ali je funkcionalna i to je OK. Ovako izgleda tugovanje, teško je, ali se svet neće zaustaviti, žalost se da preživeti.

Naredni dani su izgledali slično. Nisam znala da ljudsko telo može da stvori toliko suza.  Kratke pauze za životne zadatke koji se moraju obaviti. Spremi doručak, isprati ćeru u školu, na trening, izvedi psa u šetnju, raširi veš. Upravo ove aktivnosti u najužem krugu porodice i društvo ćerke i muža su mi bile neka vrsta sidra, nešto što me podseća na život i to da on nastavlja da teče, naspram bliskog susreta sa smrću. Samo njihovo prisustvo i fizički kontakt u vidu dodira, grljenja su bili blagotvorni za mene.

Iscrpljena, uglavnom sam brzo zaspivala uveče. Dešavalo se da se probudim u toku noći i istog trena  bi znala da nikad više neću zagrliti tatu, da moj tata nikad više neće bistriti „Politiku“, ispijati kafu sa mamom u jutarnjem ritualu, jesti škembiće, ići na pecanje, videti unuke na maturskoj večeri… I suze bi ponovo nastavljale da teku…

Onda je došla faza samoprekora: trebalo je da uradim nešto više. Trebalo je da potplatim nekog da me uvede na intenzivnu negu, da dobijem priliku da se oprostimo. Nije trebalo da ga odvedemo u bolnicu uopšte. Trebalo je da ostane kući i tu sačeka kraj.

Deljenje doživljaja sa bratom je dosta pomagalo. Svaki put kada podelimo komad svoje tuge, ona je manja.

Dugo smo čekali na termin za sahranu. Brat i ja smo se dogovorili da ćemo spremiti oproštajne govore.

Pisala sam i plakala. Sećala se raznih situacija, i lepih i smešnih, i tate kao super heroja i tate sa ljudskim slabostima. Nisam želela da upadnem u zamku idealizacije i da opišem idealizovani konstrukt, i da deluje da je u pitanju priča o robotu. Želela sam da to bude priča o čoveku koji je voleo, radio, smejao se, grešio, bio mudar toliko da su drugi ljudi često tražili savet od njega, a u isto vreme umeo da bude tako naivan u nekim situacijama da se to graničilo sa glupošću. Piasanje mi je donelo određenu utehu i olakšanje.

PUTOVANJE TUGE

Mogla sam da počnem ovaj tekst i nabrajanjem faza tugovanja po literaturi. Mislim da se na mom ličnom primeru ove faze prilično jasno uočavaju.

U pitanju su:

• Poricanje
• Faza ljutnje, besa, nekad i samoprekora
• Stanje očaja
• Faza reintegracije

PORICANJE predstavlja odbranu od ugrožavajućeg bola koji bi donelo priznavanje realnosti. Dajemo sebi prostora da se pripremimo za ono što dolazi. Ova faza prosečno traje jako kratko, bukvalno nekoliko sekundi ili minuta, odvojimo se od realnosti, poričemo je. Međutim u patološkim stanjima ova faza može da traje dugo, bilo da ljudi i bukvalno poriču da se neki događaj zbio ili nastavljaju da žive kao da se događaj nije desio (primeri porodica koje nastavljaju da postavljaju sto i za onoga ko više nije tu).

FAZA LJUTNJE, BESA, NEKAD i SAMOPREKORA  prirodan je odgovor na nešto što ne želimo da prihvatimo. Ljutimo se na život, Boga, lekare, samu osobu koja nas je napustila. Često se ljutimo i na sebe što nismo učinili nešto više, što nešto nismo prepoznali na vreme, što nismo više vremena proveli zajedno. Krivica je svakako jedna od najtoksičnijih emocija koja nas razjeda.

STANJE OČAJA, EMOCIONALNOG POVLAČENJA I BEZVOLJNOSTI  kada se konačno suočavamo sa tim da je gubitak nepovratan. Ja sam tokom ove faze osećala i bespomoćnost i to koliko sam mala u Univerzumu. Događaj je konačan i niko ili ništa na ovome svetu ne može učiniti ništa u vezi sa tim.

FAZA REINTEGRACIJE  kada se emocionalno reinvestiramo ili uložimo energiju u nešto drugo.

Za mene je prvi korak ka ovoj fazi bio pisanje oproštajnog govora za tatu. Tada sam osetila zahvalnost za svu ljubav i stabilnost koju sam dobila iz tog odnosa. Utehu mi je donosilo sagledavanje punoće njegovog života, sve lepe stvari koje je podario svetu i nama. Voleo je i bio voljen. Pojavila se vera da će nastaviti da živi kroz nas, svoju decu, kroz vrednosti koje nam je preneo, kojima ćemo učiti svoju decu, kroz svoje prijatelje svaki put kada ga pomenu po dobru.

Osećaj praznine i gubitka će svakako postojati tokom tugovanja. U akutnoj fazi tugovanja (okvirno traje oko šest nedelja) prazninu  često osećamo kao rupu u našem životu. Osećaj nedostajanja neće proći sa vremenom, ali će bol biti manje oštra i naučićemo da živimo sa tim nedostajanjem.

Intezitet boli opada sa vremenom vrlo postepeno.  Nakon što prođe akutna faza žaljenja, tuga nailazi u nepredvidivim talasima, koji postaju  kraći i manje frekventni tokom vremena.

I ovo sam iskusila. Na primer, osećam se dobro, vraćamo se sa godišnjeg odmora, pevamo u kolima i odjednom se setim kako bismo ranije uvek u povratku sa letovanja svraćali do mame i tate i toga da tata više nije sa nama. I tako „odjednom“, bez nekog velikog povoda, zapljusnuta sam tugom i ponovo sam u suzama, iako sam se do malopre iskreno smejala. Međutim, neće mi trebati nekoliko dana da se od toga oporavim.

Kod ljudi koji tuguju, u njihovom misaonom sadržaju je dominantna tema osoba koju su izgubili (ili ako nije u pitanju smrt bliske osobe, dominantna tema je svakako predmet gubitka, ideje„braka“ kao večnog zajedništva na primer, ili odnosa sa nekom osobom). To je jedna od razlika izmedju zdravog tugovanja i depresije. Unutar depresije nema mnogo priče o izgubljenoj osobi, nego o meni („Šta ću ja sada?“ „Kuku meni“, „Kako je mogao da nas ostavi“ naspram „On se više nikad neće smejati.“  „On više neće jahati na metli sa unukom “„Nikad ga više neću zagrliti“ „Nismo imali priliku da uradimo još toliko toga zajedno“).

Kako da znate da li ste uspešno prošli kroz proces tugovanja?

Kako se završava zdravo žaljenje?

Tugovanje se završava lepim sećanjima, na osobu, na odnos, na sve vredno što ste dobili u tom odnosu i što je sada postalo deo vas samih. Jednostavno rečeno, ljubav na kraju nadvlada patnju.

Ukoliko ste doživeli  gubitak i odlučite se da potražite pomoć terepauta sa ciljem da terapija učini da bol prestane, žao mi je ako ću nekom srušiti iluzije, ali to naprosto nije moguće. Sam Frojd je govorio da psihoterapija ne može da nas spase od egzistencijalne bede, već samo od neurotične bede.

Rad tuge je bolan proces kroz koji je potrebno da prođemo da bismo nakon toga bili OK.

Bilo kakvo ubrzavanje ili usporavanje ritma rada tuge podrazumeva nedovoljno osvrtanje na ono što je prirodna potreba.

Da, postoje i druge opcije. Da se zamrznete, da ne dopustite sebi da tugujute. Ovo možete uraditi na razne načine. Tako što ćete se zatrpati poslom, tako što ćete se zaglaviti u nekoj od faza i negirati gubitak koji ste doživeli ili ostati u fazi ljutnje i posvađanosti sa svetom, ili goniti sebe krivicom do kraja sveta. Da, intezitet boli će biti manji u prvom momentu, ali dugoročno gledano nećete biti na dobitku.

„Nažalost, potisnute emocije ne umiru. Naterane su da ućute. I nastavljaju da utiču na osobu iznutra.” Rekao je Frojd. Svaki kubni metar neisplakanih suza će Vas lišiti kubnog metra životne radosti.

U takvim situacijama je već svrsishodno potražiti pomoć.

Kao i ukoliko ste skliznuli u patološko žaljenje ili depresiju (vrlo kompleksna tema, ali jedan od načina da je prepoznate je da ne reagujete na prijatne događaje u Vašoj sredini, recimo na dodir bližnjih i da ne možete da zamislite da ćete se ikada više nečemu radovati).

Dakle, ako ste doživeli gubitak, dugujete sebi da se pustite da odtugujete i da prođete kroz sve faze.

Znate dobro da kišobran ne može da izdrži ni jaku košavu, te ga nemojte širiti pred cunamijem.

Tuga će doći i proći. Nedostajanje će ostati, ali biće Sunca ponovo.